Male ruke prelazile su preko stakla istražujući treperave senke koje su razigrano plesale. Nakon što je izgubila svoju kućicu u požaru u selu Podvis, porodica jedne male devojčice morala je da se preseli u susedno selo Orešac. Uprkos tome, devojčica je nastavila da posećuje radionice knjaževačke Narodne biblioteke “Njegoš” u okviru kojih se kroz dvojezični program za romsku decu razvija svest o tome koliko je važno da se govori svojim maternjim jezikom i koliko je značajna kulturna tradicija Roma.
Videvši svoju nastavnicu prvi put nakon preseljenja, devojčica je radosno raširila ručice i povikala: “Nastavnice, mi imamo i prozor!”
Život dece u ruralnim sredinama opštine Knjaževac dosta se razlikuje od njihovih vršnjaka koji žive u gradu. Iako su željni gradskih kulturnih sadržaja, nije im važno koje patike imaju, koje su marke pantalone… telefon nemaju, njima telefon i ne treba.
“To su deca, prava deca, ali zaista prava deca. Oni umeju da se igraju, oni umeju da se posvađaju, ali odmah i pomire sa drugarima. Kod njih su emocije otvorene, znači ne umeju da lažu – ako te vole, vole. Zaista su neiskvarena deca. Žalosno je što većina njih je iz socijalno ugroženih porodica, što žive na način kakav žive – da nemaju adekvatan prostor za stanovanje.”, objašnjava Ljubinka Simić, nastavnica romskog jezika u sve tri osnovne škole u opštini Knjaževac.
Ljubinka navodi kako zbog samog načina života i neuključenosti u socijalni život većinskog stanovništva, romska deca često budu deca drugog reda u školama. Često se dešava da je romsko dete negde po strani, umišljeno i samo, dok se ostala deca igraju.
Romskoj deci je oduvek jezička barijera predstavljala problem zato što bi oni u svojoj mahali, sa porodicom i drugarima govorili romski a onda bi došli u osnovnu školu gde se govori srpski i to bi im bilo stresno.
“To je oduvek bio problem”, nadovezuje se Ljubinka, “Ali gledamo da ga rešimo. Mi prevodimo, pa se trudimo da naučimo srpski. Romski možemo na času romskog, možemo međusobno, možemo u mahali. U školi i institucijama, zna se – pričamo srpski i učimo. Romski možemo kada je baš tema romski jezik ili ‘ajde da naučimo drugare.”
A propo toga, sedmu godinu za redom, u osnovnim školama se održava i izborna nastava romskog jezika. “To je nastava koja je po meni, manje-više kreativnog karaktera. Mi razgovaramo o nama, našoj kulturi, našim običajima, o onome što karakteriše Rome. Deci objašnjavamo da nije karakteristika Roma da su oni prljavi, da kradu, da lažu, da su loši ljudi i crni, već baš suprotno. Da je kultura i jezik jednog naroda zapravo bogatstvo i da će narod da živi dotle dokle živi njegov jezik.”, obrazlaže Ljubinka.
Kada je otpočela priča o integraciji, Biblioteka je u saradnji sa tadašnjom romskom kancelarijom došla na ideju da naprave jedan poseban program za romsku decu koji bi bio dvojezičan. Prioritet je bio da se romska deca upoznaju sa svojom tradicijom, da shvate značaj toga što oni jesu i kako je bogat naš kulturni identitet.
“Drugi problem je bio tu izražen, koji i dalje traje nažalost, romska deca ne dolaze redovno u školu. Pa smo mi hteli zapravo da ih na taj način malo i podstaknemo i da se malo i o tim temama govori.”, pojašnjava Vladana Stojadinović, direktorka Narodne biblioteke “Njegoš” u Knjaževcu, i dodaje kako je ova biblioteka jedinstven primer ustanove koja se bavi nekom promocijom govora koji nestaju i uopšte radom sa nacionalnim manjinama.
“Pre par godina imali smo, takođe uz podršku Ministarstva kulture jedan jako lep program za decu – zvao se “Na slovo R – Romana” gde smo se trudili da oni pokažu svoj talenat. I onda smo snimili jedan kratki film, oni su glumili u njemu po bajci koju smo tada radili, zvao se “Žaba nevesta”. Trudili smo se da u okviru projekta “Na slovo R – Romana”, uključimo i decu iz srednjih škola. Nažalost, ta deca više ne govore romski.”
“U okviru tog programa “Mačke peru veš” (rom. E mačke parin e gada) naše kolege sa dečijeg odeljenja, jednom mesečno obilaze seoske škole, pa se eto i u seoskim školama, gde ima romske dece, radi ovaj program. Svake godine objavljujemo po jednu slikovnicu koja sadrži neku romsku priču. Najradije biramo one koje čujemo u romskoj zajednici ali ih i nalazimo u literaturi kod srpskih romologa. Ta slikovnica je uvek dvojezična i uvek je ilustruju klinci iz neke osnovne škole.”, kaže Vladana.
Najbolji rezultat tog projekta je bio romsko-srpski rečnik, ali na gurbatskom, baš kakvo je govorno pordučje ovde, čiji autor je Ljubinka Simić. On je ilustrovan i namenjen je upravo deci osnovnih škola kako bi se koristio u nastavi. Ljubinka kaže da su tu bila uključena deca iz knjaževačkih osnovnih škola i iz škola iz seoskih sredina (Podvis i Minićevo, za sad): “U jeziku se upotrebljava dosta tih srpskih doskočica, reči, rečica. Svako slovo, odnosno glas u romskom jeziku, imalo je svoju reč, svoju sliku koja asocira i ima prostora za crtanje i pisanje. Sliku dete može da oboji, a u praznom prostoru ili da upiše neku reč koji se seti ili da nacrta nešto na to slovo.”
Ljubinka kaže da je uvek bio izazov da li će deca da dođu, da li će da im se dopadne ali je primetila da deca osećaju da su uvažena jer ne govore svoj jezik samo u romskoj mahali sa svojim drugarima i roditeljima, nego i u nekoj instituciji.
Na pitanje na šta je najponosnija u svom radu sa decom do sada, Ljubinka odgovara: “Kada vidim decu gde god da su, iz koje god da su škole, onaj osmeh i raširene ručice da zagrle, to prvo.
Što se tiče posla, sve ove slikovnice pri čemu znate da niste samo vi učestvovali, već da je većinski doprinos same dece, oni su ih oslikali, pa su davali neke ideje… I kad čujem da neko dete koje je završilo osmi razred je upućeno dalje, da krene u srednju, posle toga da upiše neki fakultet, da postane svoj čovek, da nije više zavisno od socijalnih usluga. E, to je integracija. To malo teže ide ali ne odustajemo.”
Pored Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja i Ministarstva kulture, sa dobrom praksom koja je proistekla iz jednog malog grada na istoku Srbije, Knjaževca, upoznala se i publika u Parizu gde su predstavnici Balkanološkog instituta govorili o deci koja ovde uče i žive, koja se raduju svakoj novoj radionici i slikovnici. Na osnovu te građe i dan danas se pišu naučni radovi.
Ivana Božić
Sardanica Centra lokalne demokratije LDA, urednica Balkanrock portala
